Monthly Archives: jul 2010

Zašto se mesec ne vidi svake noći?

Uobičajen

Mesec je noću uvek na nebu i kreće se svojom putanjom. Mi ga ne vidimo kad nam okrene svoju tamnu, neosvetljenu stranu. On je, naravno, i tada tu, samo nevidljiv za nas. Mesec ne vidimo i kad se na nebu nalaze gusti oblaci, koji nam zaklone vidik. Mesec je nebesko telo koje nema sopstvenu svetlost kao što je ima Sunce. On svetli samo kad je osvetljen, odnosno kad dobije svetlost od Sunca. Pošto se Mesec u svom kretanju povremeno nađe u položaju između Zemlje i Sunca, onda za nas ostane nevidljiv (jer je neosvetljen) onaj deo Meseca koji je okrenut Zemlji. Osim toga, Mesec se tokom jednog meseca tako kreće oko Zemlje da postepeno izlazi sve kasnije, pa se pojavljuje tek krajem noći. I obrnuto: pojavljuje se na samom početku noći, ali brzo zađe, tako da ga opet ne vidimo na nebu.

Advertisements

Fijakerist

Uobičajen

U proletnje i letnje dane na ulicama nekih velikih gradova još uvek se mogu videti fijakeristi, koji voze turiste u svojim starinskim kolima. Nekada su fijakeri, sa konjskom zapregom, prevozili putnike kao danas taksi-automobil. Oni su postepeno iščezli sa ulica, ali su šetnje fijakerom zadržavale svoju romantičnu privlačnost, pa neki kočijaši još održavaju tu tradiciju. To je najčešće samo dopunsko zanimanje, sezonsko ali prijatno. U to je potrebno uložiti novac, jer se obično drže dva konja, pošto je saobraćaj na velegradskim ulicama zamoran, pa se životinja mora odmarati svaki drugi dan. Osim toga konji moraju imati obezveđen smeštaj i ishranu preko cele godine. Pored konja, potrebno je nabaviti i fijaker, a ta vrsta prevoznog sredstva postala je zaista muzejska retkost. Fijakerist mora da izgleda uljudno, da bude rečit i da poznaje turističke znamenitosti u gradu, da bi turistima poslužio i kao vodič*.

Kolporter

Uobičajen

Dnevna i večernja izdanja naših novina ne prodaju se samo po kioscima; njih često  kupujemo od prodavaca koji stoje na uličnim uglovima ili žure ulicama i obilaze restorane, nudeći najnovija izdanja. To su kolporteri. Prodavanje novina je često dopunsko zanimanje ili ga se prihvataju početnici. U prvom slučaju kolporteri su često studenti ili mladi ljudi bez posla, koji zarađuju sebi za život prodajući najnovija izdanja dnevnih listova prolaznicima i ljudima koji sede na terasama restorana ili kafana. Oni ne čekaju kupce, nego idu za njima. U XVI veku su takvi prodavci novina pomagali u širenju reformacije, a u XVIII veku u rasprostiranju slobodoumnih ideja po celoj Evropi.

Zvezda

Uobičajen

Zvezda je sjajno nebesko telo koje, uglavnom, stoji stalno na istom mestu na noćnom nebu. Sunce*, koje svetli danju, nama je najbliža zvezda. Pre više od šest stotina godina pre naše ere smeli moreplovci, po naredbi faraona Nehaoa, oplovili su afrički kontinent. Ti mornari još nisu znali za kompas*. Upravljali su se prema zvezdama, koje su raspoznavali po sjaju i stalnom položaju na nebu. Toliko su bili ubeđeni da su zvezde nepokretne da su se odlično snalazili čak i kada su, stigavši na južnu Zemljinu poluloptu, ugledali druge zvezde, a ne one koje se vide sa severne polulopte, odakle su oni dolazili. Većina od mnoštva zvezda na nebu veće su od Sunca ali zbog svoje udaljenosti ne izgledaju veće od svetle tačke. Zvezda Betelgeza je, na primer, 300 puta veća od Sunca, ali je udaljena od nas 652 svetlosne godine*, dok je Sunce udaljeno svega 8 svetlosnih minuta ! Severnjaču ili Polarnu zvezdu moreplovci najbolje poznaju, jer ona označava pravac severa. Sirijus, koji je od Zemlje udaljen 8.5 svetlosnih godina, najjasnija je zvezda na nebu.

Biopsija

Uobičajen

Biopsija je uzimanje delića kože ili organskog tkiva da bi se ono podrobno ispitalo pod mikroskopom*. Takva analiza omogućuje da se otkrije rak*(kancer). Pri pregledu jednog bolesnika koji je imao smetnje sa grlom, lekar je otkrio nenormalno zadebljanje na grkljanu. Odredio je da se izvrši biopsija. Pomoću jednog instrumenta lekar-specijalista isekao je delić tog zadebljanja i potopio ga u tečni parafin. Pri hađenju parafin je najpre postao pihtijast, a zatim čvrst, tako da je delić tkiva ostao zatvoren u njemu. Drugim, veoma preciznim instrumentima specijalista je isekao taj komad parafina na sasvim tanke listiće, tako tanke da se dve stotine listića može poređati na jednom milimetru! Tkivo koje je isečeno iz zadebljanja sada je pripremljeno za podrobno ispitivanje pod jakim mikroskopom. To omogućuje lekaru da sasvim izbliza posmatra ćelije* tkiva i proveri da li su kancerozne ili nisu.

Akvakultura

Uobičajen

Neogranizovana ribarenja u današnje vreme uništavaju morska dna i dovode do nestašice ribe. Akvakultura je zbog toga vrlo značajna, jer omogućava da se gaje ribe i rakovi u za to specijalizovanim farmama. „Budući da seljaci gaje kokoške i patke, zašto ne bismo mi, po ugledu na njih, gajili, recimo, morske račiće?“, zapitao se japanski naučnik Fidžinaga.  I izgradio je sopstveni bazen za gajenje rakova. U bazenu dužine više desetina metara cirkuliše morska voda kontrolisane temperature. Biolog od ribara pozajmljuje ženke rakova pune jaja koja ove polažu u njegovom bazenu. Nekoliko časova kasnije rađaju se račići-mladunci čija evolucija počinje 48 sati kasnije. Biolog doktor Fudžinaga im daje hranu na koju su navikli: fitoplanktone i mikroskopske jednoćelijske alge. Uporedo sa rastom ovih ljuskara, hrana postaje raznovrsnija i bogatija. U određenom trenutku prelaze na novi režim mesne ishrane: dobijaju mleveno meso školjkaša. Posle nekoliko meseci račići postižu dimenzije odraslog raka i mogu da se prodaju na tržištu. Bilo je, dakle, potrebno dočekati sredinu 20.veka da bi se stvorila prva pomorksa farma rakova.

Amarilis

Uobičajen

Amarilis (Amaryllis) je ukrasna biljka poreklom iz tropskih predela Južne Amerike, Afrike i Indije. Donet je u Evropu posle prvog svetskog rata. Mnogobrojne vrste razlikuju se po obliku cveta, veličini, boji i mirisu. Amarilis ima krupnu lukovicu (koju treba posaditi u zemlju samo do polovine), dugo uzano lišće i uspravnu stabiljku koja nosi krupne crvene, ružičaste, bele ili prugaste cvetove. Kod  nas se gaji kao ukrasna sobna biljka. Odgajivači amarilisa znaju da ne treba kidati lišće ove biljke sve dok se ono samo od sebe sasvim ne osuši. Ako se lišće pokida dok je još u punoj snazi, cvetovi će biti mnogo sitniji, a semenke će dati neugledniju sledeću generaciju. Razlog leži u tome što se kod većine biljaka sa lukovicama rezervna hrana dobrim delom nalazi i u listovima. Otkinuto lišće amarilisa odnosi sa sobom hranu koju je biljka mogla da upotrebi za uspešniji razvitak svojih cvetova i potomstva. Ljudi su odavno uočili da biljke lukovice gomilaju rezervnu hranu i u nadzemnim listovima.