Category Archives: Kako radi?

Šibice

Slika

 Već su davno zaboravljene prve šibice, obična drvca zamočena u istopljen sumpor. Da bi se zapalila, ova drvca su morala doći u dodir sa nečim već vrelim. „Hemijske“ šibice pojavile su se tek početkom prošlog veka. Njihova upotreba je bila veoma opasna, jer su se palile tek kad se zamoče u vitriol. Kasnije je bilo nezgodna i sa upotrebom belog fosfora, jer je otrovan. Poboljšavanjem postupka, došlo se najzad do sadašnjeg načina izrade šibica. Milioni ljudi svakodnevno upotrebljavaju šibice, a malo ih zna šta se tačno nalazi na kraju tog parčenceta belog drveta nazvanog šibica, koje može da se upali kad se protrlja o hrapavu površinu. U stvari, reč je o jednom dosta složenom jedinjenju. Glavica šibice-koja je prethodno premazana parafinom-sastavljena je od pet različitih jedinjenja: kajlijum-hlorata,  mangan-dioksida, kalijum-bihromata, antimon-sulfida i stakla u prahu. Ove, sigurnosne šibice ne mogu da se zapale na bilo kojoj hrapavoj površini kao nekadašnje, takozvane šibice za domaćinstvo, koje su ljudi zamakali u sumpor. One moraju imati specijalnu površinu za trenje-površinu kutije u kojoj se prodaju-koja se sastoji od amorfnog fosfora i veoma sitnih zrna peska, slepljenih u jedinstvenu masu. Kao što vidite, ima više sastojaka pomoću kojih naše šibice sigurno pale, i to samo kad treba.

Advertisements

Padobran

Uobičajen

Ko je izumeo padobran? Među biljkama, maslačak, čkalj i druge biljke koriste vazdušne lebdelice da na daljinu prenesu i rasture svoje seme. Među ljudima, kinesi akrobati su još u najstarija vremena za vreme svojih vežbi upotrebljavali radi održavanja ravnoteže velike suncobrane napravljene od hartije i od bambusa. Leonardo da Vinči je prvi „zamislio“ padobran. Ali prvi pravi padobranac bio je, kasnije, Francuz Karneren. Iz balona koji je dostigao visinu od 1000 metara on je izvršio opasan skok 1797. godine i-ostao čitav. Od tog doba padobran je stalno usavršavan. Njegova sferna kalota najčešće je od svile ili od najlona. Konopcima koji su raspoređeni preko spoljnog obima kalote, ona je vezana za uprtače kojima je opasan padobranac. Savijanje padobrana se vrši sa najvećom pažnjom, uz striktno pridržavanje pravila, jer bi pogrešno skapanje moglo da spreči njegovo otvaranje u vazduhu i tako ga pretvori u običnu krpu. Padobran za spasavanje teži oko osam kilograma i, kad se razvije, njegova površina iznosi oko 50 m². Dok ljudsko telo u slobodnom padanju pada brzinom od 50 m u sekudni, upotreba padobrana svodi tu brzinu na 6 do 8 m u sekundi, što odgovara skoku u prazno sa 2 do 3 m visine: ateriranje, danas, nije grubo, mada je ipak „žustro“. Najmanja visina sa koje može da se padobranom iskače iza aviona je 300 m za vreme vežbi, a 200 m prilikom vojnih operacija. Pored padobrana za ljude, postoje mnogi tipovi padobrana za materijal; neki padobrani, čiji je prečnik 20 m a površina 500 m², mogu da spuste na zemlju terete od 1500 kilograma. Osim toga, kod reaktivnih aviona postoje padobranske kočnice. Padobran „antivrij“, postavljen na kraju krila, omogućava, kada se naglo otvori, da vrati u normalan let avion koji je izgubio ravnotežu i došao u opasnost da počne da se kreće u kovitlac (u, „vrij“). Padobrani se koriste još i pri vraćanju na zemlju vasionskih satelita.

◈ Moj najveći neostvareni san. . .

 

Gliser

Uobičajen

Reč gliser najčešće se upotrebljava za lake trkačke čamce sa motorom „van broda“, tj. sa motorom pričvršćenim za krmenu dasku na zadnjem delu čamca. Prednji deo glisera je zaobiljen u obliku kašike, da bi se uzdigao pri prelaženju talasa, a zadnji deo je ravan. Njegovo korito je takvog oblika da gliser može da se odvoji od vode, da klizi po njoj, i da tako postigne veliku brzinu (takav oblik korita nalazi se pod trupom hidroaviona). Gliseri su podeljeni u pet klasa, prema jačini motora (Junor, A, B, C i X). Neki od njih mogu da dostignu brzinu od 130 kilometra na čas.

Kolporter

Uobičajen

Dnevna i večernja izdanja naših novina ne prodaju se samo po kioscima; njih često  kupujemo od prodavaca koji stoje na uličnim uglovima ili žure ulicama i obilaze restorane, nudeći najnovija izdanja. To su kolporteri. Prodavanje novina je često dopunsko zanimanje ili ga se prihvataju početnici. U prvom slučaju kolporteri su često studenti ili mladi ljudi bez posla, koji zarađuju sebi za život prodajući najnovija izdanja dnevnih listova prolaznicima i ljudima koji sede na terasama restorana ili kafana. Oni ne čekaju kupce, nego idu za njima. U XVI veku su takvi prodavci novina pomagali u širenju reformacije, a u XVIII veku u rasprostiranju slobodoumnih ideja po celoj Evropi.

Bicikl

Uobičajen

Do godine 1790. kod svih vozila na dva točka točkovi su stajali paralelno.Negde u to vreme, grof de Sivrak naumio je da sagradi jedno vozilo kod koga točkovi neće više stajati jedan pored drugog,već jedan iza drugog, a biće povezani drvenom prečagom na kojoj bi moglo i da se sedi. Da bi se ta naprava kretala, trebalo je da se čovek odbacuje naizmenično o zemlju jednom pa drugom nogom, a pri tom da se čvrsto drži za jednu vertikalnu polugu. Grof de Sivrak nazvao je svoju mašinu: „hitronog“, to jest onaj koji vas nosi brzo, hitro.Kada je, u vreme vladavine Direktorijuma u Francuskoj, kicoše zaludela ova naprava, oni su joj ulepšali prečagu koja je dobijala oblik konja, sirene, zmije, lava. Promenili su i ime ovom vozilu. Najpre su sebe nazivali velosipedima, pa se ta reč ubrzo odomaćila kao ime same naprave. Aprila 1818. Parižani su mogli da vide u parku Tiljerija barona Dresa (Karla Draisa) kako se vozači na velosipedu sa pokretnim upravljačem, koji je sam izmislio. Ta naprava je ubrzo bila veoma u modi kako u Engleskoj tako i u Francuskoj. Bicikl je ponovo ušao u modu 1855, zahvaljujući ideji na koju je došao jedan kolar, Fransoa-Pjer Mišo, da poveže pedale sa osovinom prednjeg točka. Od tada je prečnik prednjeg točka određivao brzinu kretanja. Da bi povećali dužinu obrta točka, ljudi su vremenom došli na misao da mu povećaju prečnik. Tako se rodilo asimetrično čudovište nazvano „veliki bi“, koje je i pri najmanjem udaru bacalo u pašinu svoga vozača. Englez Lauson je smislio kako da se preko jednog lanca prenosi kretanje predala na osovinu zadnjeg točka: povezao je oba točka jednim ramom na kome su se držali upravljač, prednja viljuška, sedlo i predale. Prednji točak je i tada bio veoma veliki. U. K. Starlej je ujednačio oba točka i njegov „rover“, koji se pojavio 1885.godine, bio je vrlo sličan današnjem biciklu. Ostalo je još da se pronađe točak sa slobodnim hodom, „frajlauf“, koji omogućava ds se predale ne okreću i ako se dalje vozi; da se ovo vozilo obezbedi kočnicama i menjačem brzina, koji biciklisti stavlja na raspolaganje više prenosnih zupčanika  i tako mu omogućuje da svoj napor uskadi sa nagibom puta. Najzad, zahvaljujući lakim legurama, bicikl je izgubio od svoje težine. Postao je lako i vrlo solidno vozilo.

◈Bicikla, prevozno sredstvo ili predmet obožavanja mnogih? Godine nisu bitne…Kako ne voleti taj osećaj kada vam vetar upliće kosu ili adrenalin, dok se spuštate niz liticu. Sve je to sastavni deo, sve to ide u paketu sa ovom spravom, nazvanom bicikl. Sta uopšte znači reč bicikl? I pri tom, sada ne tražim značenje reči kao takve, već suštinsko značenje tog prevoznog sredstva. Iz ličnog iskustva mogu reći da znači društvo, ljubav, već pomenuti adrenalin i na kraju krajeva sreću. To je bicikl!