Category Archives: Velika otkrića i pronalasci

Papir, čuvar misli

Standard

Papir je pronađen u Kini u I veku. Izraz papir dolazi od papirusa, imena biljke, koje je nekad bilo u izobilju na obalama Nila. Stari Egipćani su od njene srži pravili listove i na njima pisali. Na početku II veka naše ere, Tcajlin je u Kini uveo upotrebu biljnih vlakana za proizvodnju papira. Vlakna bambusa ili duda su gnječena, prostirana u tankim slojevima i sušena. Pre toga papir se dobijao valjanjem otpadaka svile. Arapi su u te svrhe upotrebljavali natopljeni lan. Prve radionice za izradu papira otvorene su u Španiji u XII veku. Odatle se ova nova industrija širila ka Italiji i Francuskoj, da bi kasnije dospela i do drugih zemalja Evrope, kad je u XV veku pronađeno štamparstvo, a zatim, i do Novog Sveta. Umesto nezgrapnih smotuljaka pergamenta (sušene ovčije kože) pojavljuje se knjiga. Međutim, kada su počeli naveliko da štampaju knjige i časopise i kad je papir počeo masovno da se koristi, trebalo je izmisliti način kako da se poveća proizvodnja. Ručna proizvodnja jednog po jednog lista papira nije više mogla da zadovolji potrebe. Rešenje je našao 1798. godine jedan Francuz po imenu Nikola-Luj Rober. On je konstruisao mašinu koja je izbacivala dugačke trake papira. Odmah zatim, u Engleskoj se pojavila druga mašina, mnogo savršenija od ove. Papir je počeo da se industriski proizvodi. S razvojem industrije pojavio se i problem: teško je bilo naći toliko sirovina da bi se zadovoljila sve veća potražnja. Čuveni naučnik Reomi je još 1719. godine bio veoma blizu rešenja. Budući da je bio isto tako veliki prirodnjak, kao što je bio i veliki fizičar, on je primetio da ose prave svoje ćelije od stvarnog „papira“ crpeći materijal iz drveta. Trebalo je samo imitirati insekte. Ali, niko ga nije poslušao. Tek sredinom prošlog veka vlakno drveta se počelo upotrebljavati u ove svrhe. Danas se za proizvodnju papira, pored drveta, upotrebljava i slama, alfa (jedna vrsta žitarice koja se gaji u severnoj Africi i Španiji), bambus, šećerna trska itd. U fabrikama papira bez prestanka prolazi kaša kroz prečišćivače, prese i valjkove i posle sušenja se dobija bezbroj vrsta papira. Kvalitet papira zavisi od prirode upotrebljenog vlakna i od načina prerade. Po izlasku iz mašine, papir se namotava u rolne ili seče na velike tabake. Roto-mašine za štampanje dnevnih listova gutaju ogromne količine papira.

Staklo koje ne može da nas povredi

Standard

Nekada su, prilikom sudara, parčići razbijenog automobilskog stakla mogli da izazovu užasne povrede. U današnjim automobilskim nesrećama barem smo toga pošteđeni, zahvaljujući izvesnom Benediktusu čije ćete ime uzalud tražiti po leksikonima. Ime ovog francuskog hemičara se nigde ne pominje. Tu grešku bi trebalo ispraviti jer njemu mnogo dugujemo… Jedna mala slučajnost, na početku ovog stoleća, bila je povod za veliko otkriće. Godine 1930. Benediktus je, radeći u svojoj labaratoriji, pokušavao da dohvati staklenu posudu sa najviše police. Jedna boca mu je ispala iz ruke, ali i pored toga što je bila zapremine od jednog litra, znači dosta teška, nije se razbila, samo je iznutra napukla zvezdoliko kao češki kristal. Benediktus ju je pažljivo pregledao i setio se da je u njoj, još od pre petnaest godina, držao rastvor celuloze. Rastvor je ispario i obložio zidove boce postojanom glazurom. U trenutku kada je boca pala, glazura je zadržala krhotine i ni jedno parče se nije odvojilo. „Trudio sam se da ništa ne zaboravim od ovog čudnog događaja,“ pisao je kasnije Benediktus. „Jednog dana je moju pažnju privukla nesreća izazvana parčićima stakla, prilikom sudara dva automobila i ja sam se ponovo setio svega.“ Benediktus je odlučio da pokuša da na automobilsko staklo primeni iskustvo kome ga je poučio slučaj sa bocom pojačanom celuloznom oblogom. Godine 1910. pojavilo se sendvič-staklo (tripleks)-dva sloja stakla zalepljenog na podlogu od pastične materije, koja bi, u slučaju sudara, zadržala razbijene parčiće. Povećavanjem broja slojeva stakla-sloj plastične materije se uvek nalazi između dva sloja stakla-dobija se automobilsko staklo koje ne može da probije metak. Takva stakla se stavljaju na automobile šefova država i na izloge juvelirskih radnji. Tim staklom je zaštićena i Mona Liza u Luvru… Možemo da pomenemo još i to da multi-tripleks debljine 25 mm ne može da probije ni metak mitraljeza ili parabeluma prečnika 9 milimetara. Umesto celuloida, kasnije se upotrebljavao acetat celuloze, a danas polivinilski birutal. Dobro rešenje je i sigurnosno staklo dobijeno kaljenjem stakla.