Category Archives: O biljkama i životinjama

Lubin

Uobičajen

Lubin ili brancin (Dicentrarehis labrax) je „kralj riba“-kažu poznavaoci. To je istina. Držanje i ponašanje u vodi mu je zaista dostojanstveno. Ova morska riba grabljivica, krupnih očiju i srebrnaste glave, naraste do dužine od 30 do 80 cm, a može biti teška i 8 do 10 kg. Telo lubina je vretenasto. Na leđima ima dva blizu postavljena peraja. Gornje leđno peraje razapeto je na dugim oštrim bodljama. Meso mu je vrlo ukusno, pa ga ljudi rado love. Proždrljiv je i krvoločan. Živi u velikim dubinama, ali često prilazi obali. Možemo ga opaziti i kraj peščanih obala, gde se prepušta velikim talasima. U stvari, on tu hvata sitne ribe i račiće, ošamućene udarima talasa. Oprezan je i pliva uvek paralelno sa obalom. Ipak, zbog svoje velike proždrljivosti lako postaje plen ribolovcima koji ga hvataju na sve moguće načine: raznim mrežama, udicom, pa čak i puškom za podvodni ribolov. Najlakše ga je mamiti na crve ili sveže školjke. Živi u Jadranskom moru i naši ribari ga smatraju izuzetno dobrim ulovom.

 

 

 

Advertisements

Komarac malaričar

Uobičajen

Komarac malaričar (Anopheles maculipennis) je stanovnik svih delova sveta gde za njegov opstanak postoje povoljni uslovi. Potrebne su mu stajaće vode u koje polaže jaja i obezbeđuje sebi potomstvo. Potrebne su mu i životinje sisari čijom se krvlju hrani ženka komaraca malaričara, dok su mužjaci biljojedi; posećuju cvetove kao leptiri. Ženka ovog komarca ima dugu rilicu podešenu za bodenje i sisanje krvi. Da se krv ne bi ugrušala i začepila rilica, komarac u svoju žrtvu ubrizga i malo pljuvačke sa materijama koje sprečavaju grušanje krvi i koje na koži žrtve izazivaju neprijatno zapaljenje i svrab. Bolest malarija, koju ovaj komarac prenosi sa bolesnog na zdravog čoveka, bila je nekad „bič čovečanstva“ i kosila stotine hiljada stanovnika svih kontinenata. Danas je ova bolest dobrim delom potisnuta. Najuspešnija borba protiv malarije sastoji se u otklanjanju povoljnih uslova za razviće komaraca, tj. u isušavanju močvara i baruština. Zaprašivanje insekticidima je takođe upotrebljiva mera protiv komaraca, ali može da zatruje i pčele, pa je bolje ako može da se izbegne.

Leptir

Uobičajen

Leptiri (Lepidoptera) su insekti koji imaju dva para opnastih krila pokrivenih sićušnim ljuspicama raznih boja. Razvijaju se potpunim preobražajem: jaje-gusenica-larva-odrastao leptir. Usni pribor u vidu savitljive sisaljke omogućuje leptiru da se hrani sokovima iz raznih cvetova. U svetu je poznato oko 100.000 vrsta leptira, najrazličitijih veličina i boja. Pojedini leptiri žive svega jedan dan, a drugi mesec-dva. Ima i onih koji žive više godina i provedu zimu u zimskom snu-nekoj vrsti omamljenog stanja kad se sve životne funkcije skoro potpuno zaustavljaju. Postoje i leptiri selice koji u vreme zime traže toplije krajeve. „Nestalan kao leptir“-kaže se za onoga ko ne može dugo da ostane privrežen nekoj drugoj osobi, poslu ili zanimanju. Leptiri selice koji prevaljuju duge puteve od Afrike do Skandinavije, ili od Amerike do Australije podsećaju na ptice selice. Međutim, za leptire je ovo putovanje bez povratka, osim kod jedne vrste severnoameričkog leptira zvanog monarh. Godine 1940. nad terenom za kriket u engleskom gradu Herpendinu nadvio se oblak leptira i primorao igrače da prekinu utakmicu.-Leptirov stil u plivanju, ili „beterflaj“, veoma podseća na let leptira.

Kulan

Uobičajen

Kulan ili azijski divlji magarac (Equus hemionus) je lepa životinja vitkih udova, žutosmeđe dlake i dugačkih ušiju. Poreklom je iz Irana i Indije. Živi u manjim grupama. Izdržljiv je i sposoban za duga putovanja. Može dugo da trči brzinom od oko 50 km na čas. U potrazi za hranom kulani se stalno premeštaju putujući kroz gole i suve predele u kojima se hrane samo bodljikavim žbunjem. Mladi kulani se lako pripitomljavaju, ali sa godinama postaju divlji, neposlušni i ratoborni. Sumerci, narod koji je 4000 godine pre nove ere živeo u Mesopotamiji, na obali Persijskog zaliva, i koji je ostavio tragove sjajne i razvijenje kulture, pripitomljavali su kulane i koristili ih kao životinje za vuču. Rimljani su dali ime „divlji magarac“ jednoj ratnoj spravi koju su upotrebljavali u borbama, a naručito pri opsadama gradova i zauzimanju neprijateljskih logora. Spravu je opsluživalo 11 ljudi, a ona je omogućavala da se pomoću nagnute rampe baca kamenje teško od 50 do 100 kg na daljinu od oko 500 metara.

Kamelija

Uobičajen

Kamelija (Camellia japonica) je visok, razgranut žbun. Raste u istočnom i žarkim predelima Azije, kao i na ostrvima u Indijskom okeanu. Sjajno, tamnozeleno lišće ne opada. Cvet može biti beo, ružičast ili crven, krupan i pun. Japanska kamelija, doneta u Evropu 1739, dobro se prilagodila. Voli vodu. U većini sredozemnih zemalja, pa i u zapadnoj Evropi, gaji se na otvorenom prostoru, u zaklonjenim vrtovima, jer joj slab mraz ne smeta. Dama s kamelijama je pozorišni komad francuskog pisca Aleksandra Dime Sina (1824-1895). Glavna junakinja, Margarita Gotje, voli cveće, a naručito kamelije… Ima mnogo udvarača i obožavalaca. Svi joj se dive. Život joj teče u zabavi i uživanjima. Upoznaje mladića koji dolazi u Pariz iz unutrašnjosti. Arman Dival, iskren i prostosrdačan mladić, ludo se zaljubljuje u Margaritu. I ona je dirnuta njegovom iskrenošću. Već je i venćanje ugovoreno. Ali, dolazi Armanov otac i traži od Margarite da se odrekne njegovog sina. Ona hrabro pristaje i uskoro umire u cvetu mladosti od tuberkuloze. Ulogu Margarite igrale su najslavnije glumice sveta, a i danas mnoge mlade glumice priželjkuju da u toj ulozi izraze svoj talenat.

Albatros

Uobičajen

Albatros  (Diomedea exulans) je ptica plivačica koja živi na velikim vodenim prostranstvima. Ima dugačak, na vrhu kukasto povijen snažan kljun, veoma izražene nozdrve i plovne kožice na nogama. Mladunče albatrosa je smeđe boje, ali kod odraslih ptica perje je belo, osim ivice krila, gde su pera crne boje. Albatros nastanjuje okeanska prostranstva južne Zemljine polulopte. Veoma je izdržljiv letač i isto tako dobar plivač. Hrani se ribom, školjkama i ostacima velikih morskih sisara, na čije se leševe spušta u grupama.  U gnezdo koje gradi na pustim ostrvima ženka snese samo jedno jaje teško oko 500 g. U vreme kada su morima plovili jedrenjaci albatros je bio veran pratilac i jedina zabava mornarima na dugim i jednoličnim putovanjima preko okeana. Pratio je brodove koji su plovili između 50 i 30 stepeni južne širine. U svojoj proždrljivosti albatrosi nisu okelvali da slete na palubu u potrazi za otpacima hrane. Brzo bi se sprijateljili sa mornarima. Ipak, i mornar je morao da ustukne kada bi ga ptica natkrilila svojim ogromnim krilima čiji raspon dostiže 3.5 m i krikne glasom koji podseća na urlik. O albatrosu, najvećoj morskoj ptici, francuski pesnik Lamartin (1790-1869), romantičar čija su dela ispunjena ljubavlju prema lepoti, napisao je istoimenu poemu.

Amarilis

Uobičajen

Amarilis (Amaryllis) je ukrasna biljka poreklom iz tropskih predela Južne Amerike, Afrike i Indije. Donet je u Evropu posle prvog svetskog rata. Mnogobrojne vrste razlikuju se po obliku cveta, veličini, boji i mirisu. Amarilis ima krupnu lukovicu (koju treba posaditi u zemlju samo do polovine), dugo uzano lišće i uspravnu stabiljku koja nosi krupne crvene, ružičaste, bele ili prugaste cvetove. Kod  nas se gaji kao ukrasna sobna biljka. Odgajivači amarilisa znaju da ne treba kidati lišće ove biljke sve dok se ono samo od sebe sasvim ne osuši. Ako se lišće pokida dok je još u punoj snazi, cvetovi će biti mnogo sitniji, a semenke će dati neugledniju sledeću generaciju. Razlog leži u tome što se kod većine biljaka sa lukovicama rezervna hrana dobrim delom nalazi i u listovima. Otkinuto lišće amarilisa odnosi sa sobom hranu koju je biljka mogla da upotrebi za uspešniji razvitak svojih cvetova i potomstva. Ljudi su odavno uočili da biljke lukovice gomilaju rezervnu hranu i u nadzemnim listovima.